Knjiga „Monografija ratnih zločina u Đakovici 1998-1999“ autora Fuata Haxhibeqirija je poverljiv dokument o zločinima srpske države na Kosovu, objektivno i precizno napisan. Pošto je autor knjige bio aktivista za ljudska prava, on je uspeo da u poglavlju „Kosovsko pamćenje“ napiše istoriju ovog rata, iznoseći nesporne činjenice o divljačkim zločinima Miloševićevog fašističkog režima počinjenim u Đakovici.
Autor, kao živi svedok motivisan izrekom Prima Levija da „nisu zločinci samo oni koji ubijaju, nego i oni koji ćute o zločinima“, sa strpljenjem i doslednošću je započeo pisanje ove monografije koja će pre svega poslužiti državnoj arhivi i građanima, ali i naučnicima koji istražuju noviju kosovsku istoriju da bi na taj način zasnovali ne samo duševno nego i institucionalno pamćenje.
Kada bi celo društvo zaćutalo, kada ljudi ne bi više govorili i ne bi svedočili, ova knjiga ne bi bila napisana niti objavljena. Prema tome, kada bi ćutanje preovladalo, možda bi se ne samo autor knjige nego i sami građani Kosova našli u situaciji da se osećaju saučesnicima srpskih monstruoznih zločina.
I postupili su jako dobro što su progovorili, iako je za svakog od njih ponovno vraćanje u beznadežne individualne, porodične i nacionalne situacije isto kao ponovno vraćanje užasu iz kojeg se jedva jednom izašlo.
Hanna Krall je svesna da žrtve ne vole da ih podsećaju na omalovažavanje, prisilu i agoniju koju su doživeli. Ali je potrebno da se ponovno i ponovno vraćamo tome, jer istoriju ne smemo ostaviti zatvorenih usta: ona treba da govori preko vriska žrtava, odjekom glasa u izgubljenosti, njihovom krvlju, njihovom krvavom odećom punom rupa od metaka ili rasečenom noževima, njihovim posmrtnim ostacima utopljenim na dnu reka, pepelom žrtava spaljenih po livnicama da bi se prikrili tragovi zločina; istorija treba da govori kroz nasilno zaustavljanje otkucaja sata na rukama nekih od žrtava, sata koji otkucava vreme pakosti ljudskog uma.
Kako gledati ubistva a biti bespomoćan da reaguješ, kako sahraniti ljude a da ne izgubiš razum? Ljude, mnoge ljude…
Znači, mi možemo samo da se podsetimo – na taj način znamo da se odbranimo od povratka istog, da nam se ne ponovi istorija…
Sa ovom knjigom Haxhibeqiri čitaocu, naučniku i svakom građaninu daje oružje za samoodbranu – ne da bi se osvetio, nego da sebi ne bi dozvolio okrutnost.
Žrtve i kriminalci su godinama ćutali – kako jedna, tako i druga strana. Kao i u slučaju Varšave i drugih geta nastalih za vreme Drugog svetskog rata, ni u slučaju Kosova ćutanje nije izuzetak. Zašto?
Zločinci su ćutali zato što ne žele da se prisete svojih zločina.
Žrtve su ćutale zato što ne žele više da se prisećaju straha, smrti i omalovažavanja, kaže Krall. Prema njoj, posle nekoliko godina dolazi vreme prisećanja. Na kraju žrtve požele da iznesu nešto, da priznaju, da skinu breme, da pišu. Mi smo naučeni da razmišljamo, i zato nas one trebaju. „Zločinci zaslužuju našu pažnju da bismo na taj način stekli znanje – kao upozorenje. Žrtve zaslužuju našu bol. Uistinu, one su više nama potrebne nego što smo mi njima. Nama treba njihovo znanje. Bez njih, mi bismo mislili da je svet normalan i u redu.“
Ja poznajem taj odjek, poznajem strah i nadu. Upoznajem svoju tugu kroz oči drugog nasuprot mene. Poznajem bespomoćnog čoveka kojeg prezire onaj koji naoružan stoji naspram njega…
I sâm sam bio izolovan u jednoj „prostoriji za goli život“, priveden kao ratni zarobljenik od strane srpskih snaga bezbednosti u vreme kada je na Kosovu 1999. rat već kulminirao, na „veoma razumno“ postavljenom osnovu moje etničke pripadnosti – Albanac! Zato pozivam ceo svet, žrtve i zločince, da progovore, da svedoče.
Nama živima su potrebna ta treperenja, da više nikad ne budemo izloženi istim situacijama. Da budemo rehabilitovani!
Sticajem okolnosti, nekoliko dana pre objavljivanja Haxhibeqirijeve knjige, u Prištini je promovisan prvi tom (od ukupno pet, koliko će biti objavljeno) „Kosovske knjige pamćenja“ (nazvao bih je „crnom knjigom“), istraživačkog rada Fonda za humanitarno pravo (FHP), koji je ujedno jedan od najozbiljnijih dokumenata o zločinima počinjenim tokom rata na Kosovu. Svestrano istraživanje, oslonjeno na nezavisne izvore, pod rukovodstvom aktivistkinje za ljudska prava Nataše Kandić, koja je ovim uspela da u poglavlju „kosovskog pamćenja“ napiše prvu stranu jedne istorije koja, nažalost, još nije završena. Zašto je kosovskom društvu potrebno zasnivanje institucije pamćenja?
Moj drug iz detinjstva, Hysen Gashi, tokom rata izgubio je svog brata, profesora univerziteta, i svog starog paralizovanog oca. Prvi je bio streljan u dvorištu njihove rodne kuće dok je ocu nosio vodu, a drugi je živ spaljen zajedno sa kućom, na svom krevetu za koji je decenijama bio vezan.
A kako da ovaj čovek oprosti neprijatelju za kojeg ne zna ko je i pod kojim okolnostima je izvršio ovaj gnusan zločin?
Jedini uslov je da jednog dana država Srbija otkrije istinu o tome ko je ubio njegove članove porodice i da na taj način izbriše nedoumice o tome ko je mogao da učini ovaj strašan zločin i zašto. On čeka da se konstituiše jedna državna istražna komisija i da se iznese istina, da se organizuje jedan civilni sudski postupak, da se utvrde činjenice i pronađu počinioci.
Da počinioci iznesu istinu o njihovim žrtvama. Toliko!
On ne želi da zaboravi, on želi da oprosti a ne da se sveti, ali pre toga treba da mu se pruži prilika da sazna istinu. Istina je prva žrtva u svakom ratu – zato istina treba da bude rehabilitovana.
I na kraju još nekoliko reči o Nataši Kandić: prvim paketom koji sam dobio od Fonda za humanitarno pravo, od Nataše Kandić, i na kome je stajalo moje ime, dokazalo se da sam još živ. To je bilo u septembru 1999. godine, nakon što sam sedam meseci proveo u koncentracionom logoru „Zabela“ u Požarevcu. U paketu su bile cigarete, sportska odeća i stvari za ličnu higijenu. U logoru smo bili ljudi-brojevi, a odeća nam se potpuno raspala na telu.
Kandićeva se nije zaustavila ni za vreme Miloševićevog fašističkog režima, dovodeći u opasnost i svoj život istragom o masovnim grobnicama u Srbiji – od Batajnice, livnice Trepča u Zvečanu, Mačkatice blizu Surdulice itd, gde su donešena a možda i spaljena tela Albanaca ubijenih tokom rata na Kosovu. Ova hrabra žena zasniva naše pamćenje. Hanna Krall, pesnikinja iz Poljske, piše: „Marek Edelman, poslednji živi vođa pobunjenika u Varšavskom getu, kaže da je u Drugom svetskom ratu čovečanstvo utvrdilo kako je cena jednog ljudskog života jako mala i sa kakvim prezirom može da se postupa s njime. Možda je ovo što se danas dešava u Čečeniji i na Kosovu moguće jedino zbog toga što se dogodio Shoah (holokaust). Zato što se tada čovečanstvo zarazilo jednim virusom koji recidivira u intervalima. Možda je ovo upravo taj isti virus kojim smo se tada zarazili.“
U ovom kontekstu, činjenice koje iznose Haxhibeqiri i FHP, kao i nekoliko ratnih dnevnika raznih autora, treba da posluže kao kamen-temeljac institucije sećanja, prema modelu Shoaha, na kosovsku golgotu.
